Danijel je bio iskren prema njoj, osim u jednoj stvari, nije joj rekao da je bio tajni agent i da je napustio taj zadatak, jer je njegova tadašnja djevojka nastradala. S druge strane, Ana je njemu zatajila gotovo sve, ali zbog njegove sigurnosti, jer ga je htjela zaštiti, nije željela da on nastrada. To su teške stvari, nevjerovatne, a i ko bi joj vjerovao, svi bi rekli da izmišlja, da je luda, uz to, nije ni znala da je on povezan sa službom. Misli kolale su njegovom glavom - šta ako me voli, šta da je znala, da sam joj rekao, možda bi mi ona rekla istinu, možda joj prijeti opasnost, o bože, moram joj pomoći... Pablo je jedan od onih koji su željeli Aninu smrt. Srećom, on nije bio glavni, glavni je bio Viktor, čovjek koji je nekad usko sarađivao sa Anom i koji je znao je kakva je ona osoba. On je voli i poštuje kao prijatelja. Želi joj pomoći i spasiti je zlih namjera i kandži Dalije. Danijel je prošao sve obuke odavno i odmah je postavljen za glavnog agenta, prvog čovjeka do Viktora, čovjeka od povjerenja. Znao je sve i mogao je pomoći Ani. On bi trebao sve da nadgleda i da trenira kako bi se vratio u formu.
„Ne brini se, neću dozvoliti da propadne, pomoći ću joj, mi ćemo joj pomoći!" – rekao je Danijel.
Postavili su jednog mladića, špijuna, takođe tajnog agenta koji bi se trebao uključiti u Red da bi mogao snimati i prisluškivati. Tako bi služba imala potpuni uvid i potrebne informacije. Njegovo ime je Vinsent. Na drugoj strani, Anina kuća već je bila uništena. Svi su ustali iz kreveta u donjem vešu i pidzamama. Ana je bila izgrebana. Djecu su uspjeli skloniti da što manje vide. Ništa ne znaju, srećom.
„Šta je ovo? Znala sam da će napasti kuću i sve uništiti, ali opet..." - rekla je Izabel.
„Nešto su tražili, ali šta?" - rekla je Ana sjedajući na stepenice zamišljeno sa pištoljem u ruci.
U tom trenutku zazvonilo je na vratima, Ana je otvorila. Bila je u bijelim gaćicama i potkošulji. Bio je to Markusov advokat. Ana je izgledala zbunjeno, a on je gledao u kuću koja je bila puna krhotina. Natojala je da mu objasni da preuređuju.
„Donio sam ovo pismo. Markusova želja bila je da ga dobijete na prvu godišnjicu njegove smrti."
Otvorila je pismo u kome su stajala samo četiri stiha:
O Lorelaj prelijepa alamnesti žena[1]
Čijim li si činima opčinjena Život moj pretežak je, uklete mi oči Ko me gleda biskupe taj u propast kroči. „Moraš saznati šta se dešava, šta znače ti stihovi!" - Danijel je naredio Vinsentu.
On je, naime, imao ugrađenu kameru na dugmetu košulje i mikrofon. Taj mikrofon je bio neprimjetan u uhu, najsavremenija tehnologija. Prije toga mu je naređeno da mora zadobiti Anino povjerenje, mora biti stalno uz nju i ne smije biti sumnjiv da ga ne bi otkrili. On nije imao nikakve moći da bi se priključio Redu, ali je bio dijete koje je agencija obučila.
„Šta je ovo? - pitali su Anini učenici.
Ana, čim je pročitala stihove, ispustila je pismo i otrčala u biblioteku, popela se na pokretne stepenice i počela prevrtati i bacati knjige sve dok nije pronašla onu sa stihovima Hajriha Hajne pjesme Lorelaj. Uz pjesmu nije pisalo ništa, samo je stajao citat Svijet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak bi se i papa smrtnički uplašio,ako bi mu se dokazalo postojanje Boga - Borislav Pekić. Kad je Ana to pročitala, stavila je knjigu na grudi i počela plakati od sreće. Ernest je ušao u prostoriju. „Ana, šta se dešava?"
„Živ je!" - samo je izustila.
„Ko? - upitali su svi.
„Čarls, živ je!"
„To nije moguće!" - izletilo je Vinsentu.
„Ko si ti da, uopšte, išta govoriš? Ko si?" - rekla je Ana.
Ani, polako, momak ništa nije kriv, on je…" - onda joj je Ernest objasnio.
„U redu, može biti ovdje, ali mora raditi isto što i ostali...i, samo da ti kažem, ne vjerujem ti!" - prošla je Ana hladno kraj njega.
Svi su išli za njom, ispitivali je kakav je protokol i kako će se organizovati spašavanje. Slušajte me dobro, o mojim sljedećim postupcima bolje je da ne znate ništa, niko sem Ernesta, i samo ja odgovaram za njih! Niko drugi nije kriv i neće preuzeti odgovornost, jasno! - zamislila je to da kaže, ali je zadržala za sebe. Rekla je samo:
„Markus će sutra naveče biti sa nama!" - i otišla je u sobu.
S druge strane, u agenciji je vladao haos, niko nije vjerovao da je Markus živ, kako i gdje, pitnje je koje je mučilo sve, i kako to Ana može da zna sa tolikom sigurnošću. Danijel je bio zbunjen. Ana se sjetila onog što joj je Markus pričao, da ako se ikad njemu nešto desi, tim stihovima će joj signalizirati da je živ. Sjećala se njegovih rječi - Da bi se nešto postiglo, nije bitno sredstvo, već cilj, ako se čovjek bori za nešto ispravno, sve greške u očima drugih su opravdane i nebitne. Ani, čovjek uvijek vidi samo do granica svojih razumjevanja i želja. Učio je da prevaziđe tu barijeru, da ono sutra uvijek dođe prekasno i da je za veće dobro neophodno žrtvovati sve, da čovjek vjeruje u nešto tek kad to vidi svojim očima. Sjećanja su je mučila, ali sad je znala, bila je svjesna da je to učinio zbog nje. Žrtvovao je sebe da bi spasio nju, uvjerio je sve da je mrtav da bi sakrio istinu da je ona jača čak i od njega. Nije želio da se zna za njene moći, ali istina se, ipak, saznala. Hektor i Vajat su je otkrili čelnicima službe, pa su i Ernest i Ana morali priznati učenicima istinu, nisu imali drugog izbora. Markus je znao da ako se sazna istina, nju bi htjeli poslati u pritvor, koristili bi je za svoje ciljeve želeći je kontrolisati. Samo su četiri osobe znale istinu, Ana, Ernest, Vajat i Markus. Sad je znaju svi. Ipak, Čarls zna i više. Zna da se istina mora saznati baš na određeni dan i da se poslije toga on mora vratiti. Ana je zaspala izmučena mislima, a i bolešću, tresla se, trzala, jaukala, a u jednom momentu je i vrisnula. Kada se trgla iz sna, Ernest je bio pokraj nje, noćima je pazio na nju. Osjećao je njenu bol, nisu znali na koji način, ali uvijek su znali kako se ono drugo osjeća. Zagrlio ju je i rekao:
„Ana, šta ti je? Noćima ne spavaš i kad spavaš imaš noćne more, cijela soba se trese. Ne možeš podići nijednu običnu knjigu, moći ti nisu na zavidnom nivou."
„Ne znam, sve se promijenilo od posjete Zaku. Rekao mi je neke stvari kojih se ne mogu otarisiti, stalno su mi u glavi."
Ernest je pobjesnio: „Zašto si, uopšte, išla kod njega? Znaš da je on Markusov sin?"
„Erneste!"
„On nam je nanio toliko zla, Markusu, tebi, Redu, on nam je jedan od najvećih neprijatelja, ne bi džaba bio u pritvoru. Iako je Markusov sin, šta ti on, uopšte, može reći, šta imaš tražiti od njega?"
„Samo malo, Markus i ja ga nikad nismo napustili, niti odustali od njega. On je samo jedno izgubljeno dijete, jedna zalutala duša, a bojim se da i ja nisam daleko." - rekla je sva rastrojena.
„Ne, ti nisi nimalo poput njega." - zagrlio ju je. Ana ga je pogledala očima punih tuge. „Sve će biti u redu, reci mi šta ti je rekao?"
Danijel je pucao od ljubomore, šta joj je ovaj Ernest, šta joj znači, da li se zbog njega vratila u Ameriku...pitanja su ga izjedala.
„Rekao mi je da ne znamo mnogo o Markusu, mnoge stvari, da ih krije od nas, od mene, da ne trebam vjerovati Markusu i da imam brata blizanca."
„Zar mu ti vjeruješ? Znaš da je on teški manipulator? Nakon svega što je Markus uradio za nas...pa poznaješ Markusa!"
„Nije da sam nezahvalna, ali zašto bi to rekao ako nije istina, zašto bi lagao!"
„Zato što je znao da je važno da ubaci zrno sumnje u tebe."
„Ali imala sam viziju, zvao me je da dođem, da ima nešto važno da mi kaže, a ti znaš da se ne sjećam ništa iz djetinjstva. Pročitala sam mu misli, govorio je istinu, bio je iskren."
„Vidiš li, on to zna, tako i manipuliše tobom!"
„Ne znam, sve me to jako potreslo, ne znam šta da mislim."
U sjedištu službe Danijel i Viktor su se pitali šta je sa njom, zašto je takva, šta joj je s moćima. Sve je to Vinsent čuo, bio je na vratima, a i u sobi je bila kamera. U podne sljedećeg dana svi su bili nestrpljivi da spasu Markusa, da ga ponovo vide i čuju. Naime, on im je svima poput drugog oca. Ana je sišla niz stepenice obučena u crnu kratku kožnu jaknu, crne farmerke, crne naočari i kosom skupljenom u punđu. Nosila je akotovku u ruci. Ernest je pitao da li je spremna, a ona je odgovorila da je rođena spremna. Samo je klimnuo glavom na šta je ona potvrdno odgovorila. Samo je izašla i otišla da je niko nije vidio. Ernest je jedini znao kuda ide. Nakon što je otišla, on je otrčao uz stepenice u svoju sobu. Vinsentu je naređeno da mora saznati kuda je otišla. Trenutno nisu imali mnogo novca, ni veza, svi su ih se klonili, jer je tako služba naredila. Sada su jedni protiv drugih. Telefoni u svim službama su neprekidno zvonili, a pogotovu u Danijelovoj. Kada su javili Viktoru da je Ana pozvala jednog od čelnika zaduženog za nestala lica, taoce i suzbijanje terorizma, odmah su se priključili na njihovu vezu i prisluškivali. Telefon sa kojeg je Ana uputila poziv bio je neprateći. Na kameri su vidjeli crveno svjetlo na prsima u njegovom uredu.
Samo je izgovorila: „Nalazite se na nišanu, želim tačnu lokaciju Markusa, imate pet minuta! Ko god da ste, ovo vam neće proći, izgubićete! Vama nije jasno, nalazite se na nišanu, a ja nemam puno strpljena, a ni vremena! Ovo je neprobojno staklo, a
ovo su meci koji probijaju sve!"
U tom trenutku opalila je snajperom metak.
„Neprobojno staklo, ha!"
„Ne znam ko si, ali Markus je mrtav!"
„Laži, samo laži!"
Drugi metak ga je pogodio u nogu, tačnije u koljeno.
„Rekla sam vam da nemam strpljena!
Sljedeći metak ide u glavu!" „Ne znam, kunem se da ne znam!" Utom je Ana počela da pjeva:
Pa da mi je i dolinom smrti proći[2]
Zla se ja ne bojim, jer si ti sa mnom
Tvoj štap i tvoja palica
Utjeha su meni
„Znate ovu pjesmu, religiozna, dubokoumana, zar ne?
[1] Pjesma Hajnriha Hajne
[2] Preuzeto iz Biblije, psalam 23 (Davidov)