Edvardu treba mnogo bolja žena. Ti misliš da Edvardu nešto značiš, da si nešto posebno."
„Izvini, ali ne znam o čemu pričaš, šta ti je?"
„Izvini, pa gdje je ovu pronašao? Pa, jesi li ti maloumna ili šta, kad ne shvataš? E pa, možda, i jesi! Onda ću ti ja objasniti! Edvard je deset liga iznad tebe, lijep, pametan, najbogatiji momak na svijetu! Zašto misliš da bi se zagledao u djevojku iz nekog sela poput tebe? Ne bi se zagledao u tebe da nije te opklade, niti bi ti prišao!"
„Kakve opklade, kakvo bogatstvo, o čemu ti to govoriš?"
„Pa ti mnogo toga ne znaš, djevojko, ja ću te uputiti."
Kad joj je sve ispričala i polovinu toga izmislila, Elizabet je izašla. Kako je samo smogla snage! Stala je uz vanjska vrata, naslonila se, stavila ruku na usta i počela plakati. Edvard je došao za njom i pitao je šta joj se dešava.
„Šta je, Eliza, reci mi?"
Odgurnula ga je i rekla: „Kako si mogao, samo sam tebi vjerovala!" - i otrčala.
Narednih dana Eliza je bila neutješna, povukla se u sebe, niko nije znao šta joj je. Međutim, svi su uskoro saznali, jer je Edvard počeo stalno dolaziti i opsjedati je. Molio je za oproštaj,ali uzalud. Nakon svega što sam prošla i koliko, toliko, čuvala svoja osjećanja, prigrlila samoću, čuvala se da me niko ne povrijedi, nikog nisam puštala blizu sebe, sve sam mogla sama, a vidi me sad, razmišljala je. Bila je tako usamljena sa svojim mislima, mislima koje nisu bile produktivne. Već joj je postalo i neprijatno, cijeli kampus je saznao za njegovo bogatstvo i ko je on. Svi su saznali za njihovu vezu i probleme, jer on se nije sramio. Pa čak bi mogao i da pred cijelim svijetom kaže da je voli i da traži da mu oprosti. Sve bi to samo zbog nje, stvarno je volio. Za njom su se svi okretali, upirali prstom, komešali među sobom i ogovarali. Bili su ljubomorni. Čudno je da su ljudi tako ljubomorni na tuđu sreću, a svoju tako slabo čuvaju, ili čak nikako, i onda kad je izgube, svi drugi su im krivi. Čak su i neki profesori saznali, a kako i ne bi kad je riječ o nekom tako važnom i kad svi bruje o tome. Čak je i onaj nezgodni profesor kod koga je pisala rad o Dikensu, zezao pred svima.
„Danas je riječ o ljubavnom fi lmu čija je radnja ljubav između gospođice Elizabet i Edvarda, ali ne znamo kraj, možda da pitamo nju da nas prosvijetli." – govori bi.
Eliza je samo hladno ustala i pošla ka izlazu. A on bi nastavljao...
„Pa, da, zaboravio sam da je gospođica Eliza tako inertna, stidljiva, nezainteresovana, nenasrtljiva i nenapadna, a kao takva ne može uspjeti u ovom poslu. Kažem vam to na vrijeme, iskreno, niste za ovaj posao. Bolje nađite novi posao ili zanimanje, ovo vam govorim za vaše dobro."
Utom se Eliza trže, okrenu, i poče pričati:
„Radnja se završava ovako: Profesor je isprovocirao već rastrojenu djevojku u bolu, tako da je u jednom trenutku pukla i razbila mu glavu, ili još bolje, ubila ga. Da li vam se sad sviđa kraj? Ja ne znam zašto vam se ne sviđam! Pošteno i predano radim svoje zadatke i ne znam zašto me napadate. Uostalom, ko ste vi da odlučujete ko je za šta i zašto nije ili jeste? Ja ću jednog dana stvarati velike fi lmove, vidjećete!" - cijeli amfi teatar je zanijemio, iako je mnoge provocirao i maltretirao, niko mu nije imao hrabrosti odgovoriti ili bilo šta reći. Niko, sem nje.
On se počeo smijati i uzvikivati: „Bravo, bravo!"
Svi su se plašili njegove reakcije i mislili su da je poludio: „To je to, ta strast, to sam čekao, to sam tražio! Znao sam da se u vama krije potencijal, sada ste ga pokazali! Doduše, na malo čudan način trebale su čudne metode, ali čestitam Vam, upravo ste mi postali omiljena učenica, zahvaljujući Vašem odgovoru na moje provokacije!"
Ona je samo odmahnula glavom i rekla: „Kakav ste vi to čovjek?" - i otišla.
On je rekao studentima: „Sada kada znamo kraj, možemo nastaviti dalje!"
On je, jednostavno, takav čovjek, govorila je u sebi, ali zašto su u mom životu samo čudaci, o bože, hoće li ikad biti kraja. Otišla je opušteno na sljedeće predavanje kod profesora kojeg je jako poštovala. On se zove Albert. Bila je njegov pomoćnik na predavanju, listala je slajdove. Predavao je savremenu fi lmsku umjetnost. On je volio Elizu kao učenika. Prepoznao je njenu dobrotu i potencijal. Na kraju časa joj je rekao: „Elizabet, kloni se toga, to nije za djevojku poput tebe, ti si mala maca za njih, uništiće te! Ti ne pripadaš njihovom svijetu!"
„Ne, oni ne pripadaju mom, ne znaju sa kim imaju posla!" - okrenula se i otišla.
Edvard je bio izgubljen. Stalno je pio, ništa nije radio, nigdje nije išao. Odjednom mu je sinula ideja kako da vrati Elizu. Dan je bio sav misteriozan, sve je pripremio i organizavo. Znao je da Eliza petkom ostaje sama u domu da uči preko vikenda. Ona nije bila neki tip za izlaske, bila je mirna, povučena, a pogotovu poslije ovoga sa Edvardom. Uvijek se činilo da je nešto progoni, muči. Samo je trebalo da otvori vrata, a to Edvardu nije predstavljalo problem. Potplatio je jednog dječaka da joj pozvoni i da cvijeće, a iza njega je stajao Edvard. Kad ga je Eliza ugledala, pošla je da zalupi vratima, ali Edvard je postavio nogu da se vrata ne mogu zatvoriti. Tu je došlo do žustre svađe između njih dvoje tokom koje se Eliza onesvijestila. To je Edvardu dobro došlo za njegove planove. Kad se Eliza probudila, bila je na plaži, a Edvard pored nje, posmatrao ju je. Ona je pobjesnila, ali Edvard je smirio i molio je za oproštaj. Samo je vikala da želi ići, da je pusti na miru da živi svoj život. Edvard joj je rekao da je neće pustiti dok mu ne oprosti i dok se ne uda za njega. Naime, doveo ju je na svoje privatno ostrvo na kojem ima i kuću i gdje nema nikoga, samo određena posluga. Pokazao je prstom, sve je bilo spremno, matičar, oltar, sveštenik, prstenje, haljina, samo je trebala pristati. Pričao joj je kako je voli, kako nikad do sad nikog nije tako volio.
„Nije mi stalo što nemaš novaca i što si skromnog porijekla! Nije me briga ko su ti roditelji, odakle si! Nije mi, čak, bitno kako se zoveš, ko si, šta si! Znam samo da od trena kad sam te ugledao, povezao sam se s tobom. Ako me pitaš, šta osjećam prema tebi i zašto, ne znam. Znam samo da te volim, da bez tebe ne mogu, da je ovo što osjećam jako i da te volim mnogo, mnogo. A znam da i ti osjećaš isto, znam da me voliš jako! Svjestan sam da ono što sam učinio nije bilo lijepo, ali nisam ja kriv, nisam znao."
Onda joj je objasnio sve. Kolebala se da li da mu oprosti. Voljela ga je, ali bila je teška, zatvorena. Na kraju je pristala.
„Udaću se za tebe!" - rekla je.
Bio je presrećan, oboje su plakali od sreće. Vjenčani obredi su završeni.
„Sad smo muž i žena! Vjeruješ li?" „Da!" - klimnula je glavom.
Tu su proveli medeni mjesec, nekoliko predivnih dana i noći. More, pješčana plaža, sve je bilo prelijepo.
„Samo ne znam plivati." - rekla mu je Eliza.
Edvard ju je zezao, ali nosio ju je dok su bili u vodi. Došao je i dan povratka kući. Trebalo je da se upozna sa njegovom porodicom, zapravo, imao je samo majku. Dok su se njih dvije upoznavale, Edvard i Eliza nisu ni znali, ni slutili koliko će im problema praviti. Naime Edit, Edvardova majka je žena iz visoke klase koja drži do pravila visokog društva i ponašanja. Nije joj bilo drago što joj je sin oženio nekoga tako skromnog porijekla.