On je sazvao konferenciju za novinare da bi objavio svoje vjenčanje. Iako oni nisu krivi, iako su se trudili da sve bude u redu, voljeli, idila nije dugo trajala. Njegova majka ih je pokušavala razdvojiti na sve načine i na kraju je i uspjela. Kakva je to majka! Sijala je zrno sumnje i ljutnje koje je klijalo, nicalo, prizivalo sjećanja i avete prošlosti. Naime, Edvardov otac je bio psihički bolesnik koji se objesio o uže zakačeno o plafon. Proveo je teško djetinjstvo sa ocem, ali ne tako teško kao Eliza. Kad je Edvard došao kući, Edit ga je sačekala i pokazala nalaze. Istražila je cijeli Elizin život preko detektiva. Reakcija je bila očekivana. Elizina dijagnoza je bila teška, a prošlost još gora i teža. Edit ju je vrijeđala, govorila da je neuravnotežena, da je luđakinja, da se udala za Edvarda kao teški bolesnik koji hoće skriveno da ga ubije ili nešto slično. Eliza je trebala provesti cijeli život u nekoj ustanovi kao glavna osumnjičena za ubistvo svog oca. Svi dokazi su na to upućivali. Malo je falilo da je proglase neuravnoteženom. Samo Bog zna kako se spasila i izvukla. Edvard je bio zatečen, govorio je da to nije istina. Pitao je:
„Liz, je li to tačno?"
Kroz plač je odgovorila da jeste.
„Molim te, vjeruj mi, nisam kriva!"
„Zašto mi nisi rekla, zašto mi nisi vjerovala, zašto?" – Edvard je otišao u dnevnu sobu, zaključao se, uhvatio se fl aše i alkohola, a Eliza je otrčala uz stepenice u svoju sobu. Oboje su plakali. Oboje su postali zatočenici i žrtve trauma iz prošlosti. Narednih nekoliko dana Edvard je samo pio i ignorisao je. Na svaki njen pokušaj da mu objasni, uzvraćao je uvredama. Konačno je smogla snage i donijela odluku. Ušla je u njegovu sobu.
„Znam da me ne želiš slušati, ali bih samo voljela da mi vjeruješ."
„Kome da vjerujem? Tebi ili onoj tvojoj drugoj ličnosti, Ani?"
„Znam da se, sigurno, sada kaješ što si me oženio. Možemo potpisati papire za razvod kad god hoćeš i, stvarno, ne želim i ne trebam ništa."
Edvard ju je pogledao kao da ga je ošamarila, vidjelo se da mu se ne sviđa to što je rekla i da on to ne želi. Ona je nastavila pričati.
„Htjela bih ti samo reći da kad sam te upoznala nisam ni mislila da bi moja prošlost mogla uticati na tebe, na nas. Nisam vjerovala da će me stići! Da sam znala, nikad se ne bih upustila u ovo, vjeruj mi! Nisam te htjela povrijediti."
„Ako ti ubistvo nazivaš prošlošću, u redu, ali ne moram te podsjećati da smo se obećali jedno drugom zauvijek, a ja držim do obećanja! Ako misliš da ćeš se tako lako razvesti i otići, varaš se! Imaš dva izbora, da odeš sa mnom najboljem psihijatru" - pokazao je na spisak najboljih ljekara psihijatara i hrpu naučnih knjiga iz psihijatrije o podvojenim ličnostima – „To je izbor broj jedan! Ili možeš živjeti sopstveni život pod ovim krovom, ali bez mene, i vjeruj mi, neće ti biti lako! Odluka je na tebi."
„Ja već imam svog psihijatra i ne bih ga mijenjala ni za šta na svijetu!" - Eliza se naljutila i ponijela veoma drsko.
„Dobro, donijela si odluku. Sad ćeš ispaštati, zagorčaću ti život!"
„Ako ti misliš da to možeš, samo izvoli! Ja sam za razliku od tebe prošla teške trenutke i to me je naučilo da budem jaka i sigurna. Ti si, možda, izgubio oca i žao mi je, ali ja sam izgubila sve, oca, majku, sebe, život! Sve! Da izdržim sve, pa čak i tešku sudbinu i volju Božiju, naučila sam još u djetinjstvu." - tada se okrenula i otišla iz sobe.
Edvard je bio povrijeđen. Iako je imao teško djetinjstvo, to nije bio razlog da se na takav način ophodi prema Elizi. Ni sam ne zna zašto, ali je počeo i nastavio zagorčavati njen život. Vjerovatno je to bilo iz inata. Došao je dan dodjele diploma. Eliza je diplomirala. Svi su očekivali Edvarda. Mnogi su joj, naravno, zavidjeli, jer se udala za njega. Ona je znala da on neće doći, ali se, ipak, u dubini duše, nadala. Edvardu je bilo teško, jer nije prisustvovao dodjeli. Jedva da su razgovarali, uglavnom su se svađali. Samo je pio, plakao i maltretirao je. Eliza je sve to stoički podnosila. Bila je jaka. Znala je da je na pravdi božijoj ispravna, iako su je drugi osuđivali. Samo je ona znala istinu. Odmah je dobila posao u jednoj od vodećih fi lmskih kuća. Međutim, Edvard je uticao da taj posao bude najniži mogući, da čisti, donosi kafe, jer je on kupio tu producentsku kuću. Dolazio je često i dodatno je ponižavao i maltretirao pred svima. Tražio je da ga služi. Nije mogla više izdržati, rasplakala se i požalila svom prijatelju Hugu, rekavši kroz plač da nikad neće snimiti fi lm o Anamarjel, da joj Edvard neće dozvoliti. Edvard je stajao na vratima i čuo ovaj razgovor. To mu je bila prilika koja se ne propušta. Poslao je producente da joj ponude ugovor da snimi fi lm o Redu Fenixa, pod uslovom da potpiše da će ići najboljem psihijatru kojeg joj odabere suprug. Kroz suze koje su joj krenule niz lice, rekla je:
„Recite svom šefu da ja nisam na prodaju. Neka snimi fi lm kako hoće i s kim hoće, i dajte mu nešto što odavno želi." - izvadila je posljedni nalaz i stavila ga na sto.
Nakon ovih teških dana, otišla je u Srbiju i pobjegla od svega. Iako joj je Edvard zaprijetio da ne smije otići nikud od njega, ona je otišla, i to zauvijek. Podnijela je zahtjev za razvod braka i objavila u novinama istinu da je ona autor knjige Anamarjel,Red Fenixa. Vijest je odjeknula svijetom. Autor bestselera, knjige koja je zaludila svijet, i za kojom ne da luduju tinejdzeri, nego i odrasli, je ona. Dala je Edvardu do znanja s kim ima posla. Iako je imala novca na svojim računima, iako je posjedovala fi rme, restorane, zapošljavala hiljade radnika, Edvard je i dalje bio bogatiji od nje. Iako je Eliza imala svo to bogatstvo, ona je odabrala da živi skromno. Mogla je stanovati u skupom stanu na Menhetnu, kao Edvard, ali je stanovala u domu. Ona nije željela da se zna za njeno bogatstvo, nije htjela da se razbacuje i šepuri novcem. Međutim, to nije sve. Jedan od razloga njene skromnosti je i potreba da se kažnjava, jer je mislila da ona ne zaslužuje taj novac, da ga nije vrijedna, mislila je da treba da pati. Mislila je, zašto da ja zaradim toliki novac za svoju knigu, za svoju životnu priču, ko sam ja, šta sam ja. Prvog koga je posjetila bio je Emanuel, njen psihijatar. Nije ga bilo kod kuće, ali ona je znala gdje drži ključ. Stanovao je u skromnoj kući, na selu, van Beograda. Dok ga je čekala, naslonila se na ogradu trijema. Začuvši njegov glas, obradovala se i potrčala mu u naručje. Plakala je, a on ju je tješio. Pričala mu je sve, iako je on mnoge stvari već znao. Rekla mu je da najviše žali što je prošlost sustigla i što joj je uništila život. „Hoću li se ikad riješiti duhova prošlosti? - upitala ga je.
On je počeo pjevati:
You might `ve been hurt, babe[1]
Th at ain `t no lie
You `ve seen them all come and go, oh…
I remember you told me
Th at it made you belive in No man , no cry
„Tvoja omiljena, zar ne?"
„Kako uvijek znaš da me oraspoložiš?
Ti me, zaista, poznaješ najbolje."
„Slušaj Liz, ti znaš kakva su moja osjećanja prema tebi, ali ovo što ću ti reći, zaista i mislim. Ti ga voliš i iz ovoga što si mi ispričala, vidim da ti je stalo, i zato se bori za njega, ne napuštaj sve to! Ipak sam ja psihijatar i mogu da primijetim takve stvari. Imam oko za to. Ti ga voliš!"
„Nemam šta napustiti, gotovo je, nikad nije ni postojalo."
„Ti kažeš da te najbolje poznajem, e pa, Eliza koju ja poznajem ne bi tako lako odustala. Borila bi se."
„Nemam za šta da se borim. On me mrzi. E moja Liz, dobro i zlo, ljubav i mržnja ne postoje jedno bez drugog, to je medalja sa dvije strane, jing i jang, ti to najbolje znaš."
„Ne shvataš, on misli da sam ubica, mrzi me, misli da sam ubila oca, rođenog oca!"
„Onda mu reci istinu, reci cijelom svijetu istinu!"
„Ne mogu, ne mogu, i ti to znaš!" „Zašto ne možeš? Zašto je štitiš, zašto?
Ti to možeš, samo ne želiš!"
„Istina je, ne želim."
„Zašto se mučiš? Zašto nosiš tuđi teret? Na kraju ćeš ti nastradati, ti ćeš platiti ceh!"
„Ne mogu, ne mogu, uzela mi je oca, a ja ne mogu sebi uzeti majku. Ona mi je jedina rodbina, jedino što imam, iako me ne voli. Ne mogu je ubiti, ne mogu je uništiti."
„Ovo mi nikad nisi rekla, daleko smo napredovali danas, ali ovo više govori o tvojoj veličini i o tebi nego o onoj vještici." Obrisala je suze i rekla:
„Znaš onu Non bis in idem?[2] Ja sam već platila taj zločin, proglasili su me nenormalanom, da me ti nisi izvukao i izliječio. Ti si moj spasilac, ti si me izvukao, da nije bilo tebe…"
„Ne, nemoj, nisi mi ništa dužna!"
„Kako znaš šta želim reći?"
„Ja te najbolje poznajem, zaboravljaš!"
„Ja sam kriva za taj zločin i tako će i ostati. Ionako svi misle da sam ja to učinila, cijeli svijet. Ja sam ga platila krvlju i suzama, ne treba sad i ona."
Edvard je pobjesnio kad su mu stigli papiri za razvod. Odnio je njen nalaz koji mu je dala psihijatru kojeg je odabrao. Doktor mu je rekao da jedino psihijatar i Eliza znaju razlog nastanka bolesti. Rekao mu je istinu da ne treba ljekare mijenjati kao čarape. To svi koji su nekomercijalni, znaju. Kad se pronađe pravi, treba ga se držati, o bilo kojoj bolesti da je riječ, a kamoli o psihičkoj. Otišao je u Srbiju, ali na koju god njenu adresu da je pokucao, nije bilo odgovora. Konačno je odlučio da pronađe njenog doktora Emanuela.
„Zašto si došao, Edvarde?" - upitao ga je Emanuel kad ga je ugledao na vratima.
„Mislim da znate zašto sam došao. Zbog Elize. Gdje je ona?"
„Ako si došao da je povrijediš, znaj, ja to neću dopustiti! Nisam to dozvolio nikome u njenom životu, pa neću ni tebi!"
„A šta si ti, njen psihijatar, ili njen muž? Meni se čini da sam to ja. Ili si, možda, njen ljubavnik? Ne bi me čudilo da me je zbog tebe ostavila, jer već je pokazala da joj se ne može vjerovati."
Tako je počela svađa i malo je falilo da se potuku. Edvard je psihijatra uhvatio za košulju.
„Šta si joj ti? Ja je volim, ona je moja!"
„Nikad nisam mislio da ću ovo reći nekom muškarcu u Elizinom životu, ali govorim tebi. Drago mi je što si došao. Uđi, molim te, sve ću ti reći i objasniti. Kao prvo, moraš znati sljedeće. Istina je, ja jesam zaljubljen u Elizu, ali moraš znati da ona nikad nije htjela imati ništa sa mnom. Ja sam je odgojio, odrasla je sa mnom. Na početku sam je volio kao dijete, ali ona pamet, ona bol u očima, djevojka u koju je izrasla, moja osjećanja su se promijenila. Ona je sigurnost, ona je djevojka koja ne plače uprkos teškoj boli u djetinjstvu."
Edvard je poludio i počeo vikati.
„Dosta, ne mogu to više slušati, te gadosti, dosta! Došao sam da bi saznao više o njoj, o njenoj bolesti, a ne da slušam ove gadosti od kojih se loše osjećam!"
„Edvarde, ne govorim ti ovo da bi se loše osjećao,već naprotiv, da bi shvatio. Želim da znaš cijelu istinu, želim da joj pomognemo da konačno živi, da skinemo ljagu sa njenog imena. A ako nisi otišao nakon što sam ti ovo rekao, onda stvarno zaslužuješ da znaš pravu istinu. Izvini za ovo, morao sam te testirati" - nasmijao se – „ali istina, volim je, to ne krijem. Eliza nije nikog ubila, a kamoli oca. To je učinila njena majka koja je organizovala da se Eliza tu pojavi, tj.da dođe u tom trenutku. Možete li zamisliti djevojku od četrnaest godina koju majka nikad nije voljela i koja ju je maltretirala, zbog čega je to dijete obolilo i kad joj je dodatno stavila na teret ubistvo, i to ne bilo kakvo, već ubistvo oca. Eliza je bila bolesna, ali uvijek tako pametno dijete. Kad je došla kući i vidjela očevo tijelo, beživotno, majka joj je stavila pištolj u ruke i zaprijetila. Kad je uletjela policija, sve joj je bilo jasno. Ćutala je i prihvatila krivicu, kao i svoju sudbinu. Odmah su je zatvorili u sanatorijum, pod zaključkom da je neuračunljiva i opasna, agresivna po okolinu. Plan je bio da tu provede cijeli život da nije bila moj pacijent i da se ja nisam vratio iz inostranstva zbog nje, da joj pomognem. Ti je ne bi sad poznavao, ne bi sad bila ovdje. Nakon tih nekoliko dana u sanatorijumu i šoka zbog gubitka oca i novonastale situacije, stanje joj se pogoršalo."
„Ali, kako znate da je govorila istinu?
Da ona možda od tog šoka nije stvorila priču da ga ona nije ubila? Kako znate da to nije njena odbrana, da se možda nije mogla nosti sa istinom, pa je krivicu prebacila na majku?"
„Edvarde, zar misliš da psihijatar sa mojim stažom i godinama iskustva ne može znati kad čovjek govori istinu ili laže? To je dar psihijatara, Edvarde, znati šta ljudi misle. Bilo je još gore u društvu, svi kad bi saznali istinu, ponižavali bi je, maltretirali i šikanirali. Pa recimo da nije imala baš mnogo prijatelja, bolje rečeno, nijednog. Posvetio sam život tome da joj pomognem i uspio sam. Vrijedilo je truda. Sad, možda, shvataš zašto nikad nikog nije imala i zašto je bježala od toga i sklanjala se, zašto se nikad nije vezala ni za koga, zašto nikom nije otvorila dušu i bila sa nekim. Ona je, u suštini, jedno veliko izgubljeno dijete koje je napušteno na sve moguće načine."
„Pa, nije ni meni rekla istinu."
„Nije ti rekla da bi te zaštitila, mislila je da bi pobjegao."
„A ja sam učinio još gore, nisam je razumio, šta je sve prošla zbog mene."
„Edvarde, ti si drugačiji, ti je voliš, ti joj možeš pomoći."
„Ali zašto niste nikom rekli, zašto se niste borili ,šta ste čekali, što ste ćutali?" „Zbog ucjene. Majka joj je prijetila da će joj se osvetiti. Majka joj je vođa jedne velike kriminalne organizacije, okorjeli kriminalac, moglo bi se reći. I njenog oca je ubila zbog novca. On je bio jako bogat, ali eto, pravda je htjela da se Eliza obogati preko knjige i da upozna tebe, naravno. Eliza mi je jednom rekla, ako je ona već preuzela taj zločin, odradiće to do kraja i šta god bude trebalo. Otišao je do sefa, izvadio neke stvari i donio ih. Vaša sudbina je bila da se upoznate i da joj ti pomogneš. Ovdje ti je sve, svi dokazi koje sam skupio tokom godina i snimak koji je Eliza imala, snimak koji pokazuje da je majka ubila njenog oca. Eliza se slućajno zatekla sa kamerom. Vjerujem ti, i znam da znaš šta ćeš s tim. I molim te, nemoj me iznevjeriti. Godinama sam čekao da joj neko pomogne, želim vam svu sreću!"
Dragan, Elizin menadzer je utrčo u njen stan, rekavši:
„Eliza, nisam ga mogao zaustaviti, ovdje je!"
Edvard je ušao u stan, nije ga mogla zaustaviti, uhvatio je vrata rukom i stavio nogu između vrata i štoka. Rekao je:
„Zašto si me ostavila? - i uhvatio je za ruku.
Ona je vikala.
„Šta ćeš ti ovdje? Odlazi!"
Obezbjeđenje ga je pratilo, a bilo je pojačano zbog procesa koji je pokrenuo protiv njene majke. Rekao im je samo da pokupite sve stvari i da krenu. Nju je vukao, ali ona nije htjela ići. Govorila je da neće nikuda sa njim, na što je on hladno odgovorio:
„Ako sad ne pođeš sa mnom, ne da ćeš imati jednu šifru, već će ti moji psihijatri nakalemiti još koliko hoćeš njih i moraćeš biti pod mojim nadzorom, ili želiš možda u sanatorijum? Njen psihijatar mu je rekao da se ona najviše boji sanatorijuma, a Edvard, lopov, to je iskoristio.
„Ne bi se usudio, ne bi to uradio. Čak ni ti nemaš tu moć."
„Valjda me do sad malena poznaš i znaš kolike su moje moći."
Sjeli su na zadnje sjedište, jedno nasuprot drugoga, dok je šofer vozio, a obezbjeđenje ih pratilo. Išli su ka aerodromu. Ćutali su, a situacija je bila napeta dok joj on nije pružio kopiju novina koje će sutra izaći.
„Mislim da bi te moglo zanimati."
Kad je pogledala i pročitala, prvo je pogledala njega i rekla:
„Ti znaš?" - i počela je plakati, a on joj je prišao i zagrlio je i odgovorio:
„Da, znam malena! Zašto mi nisi odmah rekla? Obećaj da ćeš mi sve od sad govoriti. Želim znati šta misliš!"
„Obećavam!" - rekla je, a on joj je obrisao suze i tješio je.
„Više nema suza. Znaš, mogla bi snimiti onaj fi lm i ne samo njega nego i mnogo drugih. Red Fenixa, zar ne, pročitao sam je, odličan si umjetnik. I moja majka jedva čeka da te vidi, znaš zabrinila se za mene kad smo se ono posvađali i kad sam pio, a tek kad si me ostavila, shvatila je da si ti moja sudbina i da sam srećan sa tobom." „Kažeš da želiš znati šta mislim:
Nikad nisam vjerovala da bi moj lik, Ana, i ja mogle imati toliko sličnosti, da će moj život i život iz knjige biti povezani, a bar smo obje srećne, to je najvažnija sličnost, jer sad sam, zaista, srećna!"
[1] Stih iz pjesme It's gonna be me bivšeg američkog boy banda N'SYNC.
[2] Latinska poslovica „Ne dvaput o istome". Načelo u kaznenom pravu prema kome se ne može dva puta suditi za isto kazneno djelo.